MAJKA VIDELA NA NOSILIMA TELO PREKRIVENO ČARŠAVOM! Tragična POGIBIJA ovog ČOVEKA ostavila je Srbe u SUZAMA!

Život jednog od osnivača "Crvene jabuke" Dražena Ričlja Zije naglo je prekinut 18. septembara 1986. godine.

Na putu ka Mostaru gde su imali zakazan koncert, momci iz "Crvene jabuke" doživeli su saobraćajnu nesreću kod Jablanice u kojoj su život izgubila dva člana.

Na licu mesta poginuo je basista grupe Aljoša Buha, dok je pevač i jedan od osnivača grupe Dražen Ričl Zijo zadobio teške povrede i preminuo je 1. oktobra 1986. godine.

Buha je stradao na licu mesta, dok je Ričl sa teškim povredama prebačen u bolnicu. Posle dve nedelje provedene u komi, preminuo je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Imao je samo 24 godine. Sahranjen je u rodnom Sarajevu, gde se i danas nalazi njegov upečatljiv spomenik – bela mermerna jabuka presečena napola, simbol života koji je naglo prekinut.

Na njegovom grobu gotovo uvek je bilo sveže cveće. Najčešće ga je donosila njegova majka Elvira Deak, koja je godinama obilazila mesto gde počiva njen sin. Sa velikim bolom živela je sve do svoje smrti u 89. godini.

Bend na vrhuncu popularnosti

U trenutku tragedije Crvena jabuka bila je jedna od najpopularnijih grupa bivše Jugoslavije. Debi album objavljen je u martu 1986. godine i odmah je osvojio publiku. Pesme poput „Bježi, kišo, s prozora“ i „Dirlija“ postale su veliki hitovi, a članovi benda bili su miljenici publike, posebno mladih obožavateljki.

Uspeh prvog albuma doneo je i veliku turneju širom zemlje. Međutim, ono što je trebalo da bude početak velikog koncertnog puta pretvorilo se u tragediju koja je zauvek promenila domaću pop scenu.

Put na koncert koji se završio tragedijom

Te večeri bend je krenuo ka Mostaru, gde je trebalo da održi koncert pred oko 1.500 ljudi na rukometnom stadionu. U koloni su bila tri automobila.

U malom automobilu „fića“ nalazili su se Dražen Ričl, Zlatko Arslanagić i Aljoša Buha. Iza njih, u „golfu“, putovali su klavijaturista Dražen Žerić Žera i Darko Jelčić, dok su organizatori išli u trećem vozilu.

Na putu, nedaleko od Jablanice, članovi benda koji su putovali u „golfu“ primetili su okupljene ljude pored mesta saobraćajne nesreće. Pošto su žurili na koncert, nisu se zaustavili, verujući da su kolege iz „fiće“ već stigle ispred njih.

Kada su stigli u Mostar, shvatili su da njihovih prijatelja nema. Kako se bližio početak koncerta, zabrinutost je rasla. Pomislili su da su se možda negde zadržali ili da su imali kvar na automobilu.

Međutim, istina je bila mnogo strašnija.

„Fića“ nikada nije stigao u Mostar. Na jednoj oštroj krivini kod Jablanice automobil je prešao na suprotnu stranu puta i direktno se sudario sa kamionom. Vozilo je bilo potpuno uništeno.

Kada su shvatili šta se dogodilo, članovi benda su kontaktirali policiju. Najcrnje slutnje ubrzo su potvrđene – Aljoša Buha je poginuo na mestu nesreće, dok su Dražen Ričl i Zlatko Arslanagić teško povređeni.

Borba lekara i tuga fanova

Lekari u Mostaru tokom cele noći pokušavali su da spasu živote povređenih muzičara. Ispred bolnice su se okupili brojni obožavaoci koji su nudili pomoć i krv za transfuziju.

Arslanagić je relativno brzo izašao iz životne opasnosti, ali stanje Dražena Ričla bilo je kritično. Zbog teških povreda glave lekari su odlučili da ga helikopterom prebace u Beograd, na Vojnomedicinsku akademiju.

Uprkos velikim naporima lekara, Ričl se nije probudio iz kome.

Ko je bio Dražen Ričl Zijo

Dražen Ričl, poznat po nadimcima Zijo i Para, rođen je u sarajevskom naselju Koševo. Nakon završene gimnazije upisao je Fakultet političkih nauka u Sarajevu, smer novinarstvo, gde je završio dve godine studija.

Muzikom je počeo da se bavi sa prijateljem Zlatkom Arslanagićem u bendu „Ozbiljno pitanje“. Iz tog prijateljstva kasnije je nastala Crvena jabuka, bend koji će obeležiti jednu epohu jugoslovenske pop muzike.

Pored muzike, Ričl je bio i voditelj na Radio Sarajevu u emisiji „PRIMUS“ (Priče i muzika subotom). Publika ga pamti i po komičnim ulogama u prvoj sezoni kultne serije „Top lista nadrealista“ iz 1984. godine. Smatra se i jednim od pionira pokreta poznatog kao „novi primitivizam“.

Pesme koje su nastale pred tragediju

Samo nekoliko nedelja pre nesreće, početkom septembra 1986. godine, Ričl je snimio demo verzije pesama za drugi album benda „Za sve ove godine“. Među njima su bile i kasnije velike pesme poput „Tugo, nesrećo“, „Nema više vremena“ i „Uzmi me kad hoćeš ti“.

Na njegovom nadgrobnom spomeniku uklesani su stihovi iz pesme „Nek' te on ljubi kad ne mogu ja“:

„Prođe avgust, srećo moja, vrijeme da se rastane. Bilo je izgleda previše lijepo da nam tako ostane.“

Potresne reči majke

Majka Dražena Ričla je davne 1989. godine, dala intervju za magazin Ćao u kome se prisetila tog događaja. Mi vam intervju prenosimo u celosti.

"Kad sam 18. septembra 1986. godine otišla na posao, nisam čak ni slutila što će mi se sve dogoditi. Moj Dražen ostao je da spava. Kad sam se vratila, pročitala sam poruku. Otišla sam do grada da nešto kupim.

Samo što sam ušla u kuću, zazvonio je telefon. Bilo je oko 11 navečer. Javio mi se Žera i smušeno rekao: "Teta Elvira, ovde Žera. Zovem vas iz Mostara."

I sad ja, ne sluteći ništa - da bi moglo neko zlo biti - na to njegovo: "Šta je bilo? Jeste li se to tamo u Mostaru, što posvađali, pa nećete doći kući?"

Onda je nastupila mala pauza, pa će meni Žera, tiho: "Pa, teta Elvira, jeste li vi čuli za ovu nesreću?"

Ja se malo štrecnem i kažem mu da nisam ništa čula. Onda on skrušeno i tužno da ga jedva mogu čuti: "Bila je nesreća, Aljoša je poginuo, a Zlaja i Dražen su u Mostaru, u bolnici."

Onda sam odmah nazvala brata i svog direktora, doktora Đokovića također. On je brže-bolje nazvao svoje kolege u mostarskoj bolnici. Rekli su mu da je Zlajo lakše povređen, a da moj Dražen ima teške i preteške ozlede.

Mi smo se odmah spremili i otišli u Mostar. Tamo smo bili u četiri sata ujutro. Primila nas je dežurna doktorica, izuzetno dobra žena, koja nam je ponudila i svoj ležaj - da malo odmorimo. Rekla nam je da nije nikad, u svojoj praksi a ni u životu uopšte, to videla: "Celi Mostar bio je tu. Ljudi su došli da daju krv. Bilo je sigurno jedan sat noću, kad se ta omladina razišla."

Tako je pričala doktorica. Kad sam ja ušla u sobu da vidim mog Dražena, on nije znao za sebe. Bio je već u intenzivnoj nezi. Zlaja nije bio. Mislim da je već sutradan prebačen kući. Međutim, ja sam ostala u Mostaru. Tada su svi, iz Jabuke, pokazali da su zaista pravi prijatelji i - pomogli su mi kako to samo pravi drugovi mogu. Dražena je trebalo što pre prebaciti na VMA, u Beograd. Tu se Žera puno angažovao.

Poslali su helikopter u Mostar. Ja to nikada neću zaboraviti. Bilo je užasno nevreme nad Mostarom. Duvao je jak vetar. Zbog okolnih planina, izgledalo je kao da je stadion Veleža u nekom velikom loncu.

Čekali smo helikopter spasa. Ja sam njemo gledala u to užasno nebo, i čekala. Međutim, neko je došao i saopštio mi da se helikopter vratio, jer se nije mogao spustiti. Nešto me je bolno probolo u grudima. O, bože! Brzo sam otišla na telefon, jer sam bila u stalnoj vezi sa Žerom, i rekla mu: 'Žera, dragi, što ćemo? Helikopter se ne može spustiti?!'

Onda je on meni: 'Znamo mi to već, teta Elvira, ne brinite! Poslali smo već avion!'

Mi smo, zatim, otišli do aerodroma. Javili smo bolnici da spreme moga Dražena. Kad je avion sleteo, mene su čuvali pred aerodromskom zgradom, da ne otrčim pred avion.

Videla sam samo hitnu pomoć i nosila na kojima je bio moj Dražen, pokriven čaršavom. Moj brat i lekar, ušli su s njim u avion. Bio je to petak uvečer. Ja sam se vratila u Sarajevo.

U ponedjeljak otišla sam da vidim Zlaju, jer je bio kod kuće. Razmišljala sam o svemu. Shvatila sam da je, u toj celoj nesreći, verovatno taj Fićo bio kriv - jer je bio, kako su mi kasnije pričali, star i raskliman...

Na sahrani mog Dražena bilo je 10.000 Sarajlija. Ja toga nisam ni bila svesna. Posle su mi to pričali, da se satima i satima odlazilo s groblja. Celu noć, na hiljade mladih, sedeli su i plakali pored humke mog Dražena. To je moj Dražen zaslužio jer su ga svi zaista neizmerno voleli. Njegova mi je razrednica rekla, kad je došla kod mene, posle sahrane: 'Dražen je bio takvo dete, koje je moralo biti voljeno.'

Eto, Dražen je sam postigao svu tu popularnost, odanost, tu dirljivu ljubav toliko hiljada mladih - tom svojom pojavom, svojim ponašanjem, svojom veselošću i dobrotom...".

(Espreso/kurir/prenela PV)